Линкови

Ads 468x60px

.

Featured Posts

уторак, 14. фебруар 2017.

Сретење Господње

Сретење Господње


У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

ТРОПАР (глас 1):

Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

И К О Н Е 














субота, 11. фебруар 2017.

Света Три Јерарха




Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.


ТРОПАР (глас 4):
Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.


И  К  О  Н  Е  












среда, 01. фебруар 2017.

Духовна лепота иконе

 Духовна  лепота  иконе


Када говоримо о лепоти, обично под тим подразумевамо спољашњу, телесну лепоту, која се опажа чулима. Услед тога, уметничка дела процењујемо на основу једноставности, јасноће, хармоније, симетрије, итд. Исто тако, о њима расуђујемо и на основу тога колико добро одражавају и подражавају природни свет.
С друге стране, духовна лепота открива унутрашње, духовно стање, које се у већој мери созерцава очима душе, него телесним очима. Она је повезана са вишим нивоом бића, будући да одражава духовну сферу, а не спољашњи, материјални свет. Уколико желимо да разумемо и да поштујемо иконе, онда их не смемо посматрати као обична уметничка дела, него као предмете који нас уздижу до духовне сфере.
Неки људи су склони одбацивању икона, будући да оне, по свом стилу, нису натуралистичке: чини се да су пропорције изобличене, дрвеће и зграде изгледају исувише апстрактно. Ово, међутим, не треба приписати иконопишчевом недостатку умећа, будући да је то смишљен поступак. Иконе, које су изображене у традиционалном стилу, указују на стварност која се налази иза физичког света и приказују личности које су постале свете и очишћене од греха. Другим речима, тело је изображено у прослављеном, преображеном виду. Поједини делови тела су пренаглашени, док су остали запостављени. На пример, чини се да глава има превелике пропорције у односу на остатак тела. То се објашњава тиме што је лице најважнији и најизражајнији део тела. Танка линија носа, мале усне и издужени прсти сугеришу да је изображена личност достигла стање у којем су чула прочишћена и продуховљена.

Они који би желели да исправно тумаче иконе, и сами морају корачати путем просвећења и очишћења, јер духовну лепоту могу да созерцавају душе које су очишћене од греха. Пошто је Бог најузвишенија Лепота, духовна лепота је, на крају крајева, одраз божанске лепоте. Духовна бића, као што су анђели, представљају, да тако кажемо, огледала божанске лепоте. И наше душе, колико је то могуће, морају одражавати лепоту Божију. То значи да се, уз помоћ Божије благодати, морамо борити (подвизавати) да задобијемо божанско подобије. Другим речима, ми морамо постати обожени и морамо постати подобије Божијег савршенства, а што ћемо постићи задобијањем врлина. Задобијање врлина, пак, не значи да ћемо у душу унети нешто што она не поседује, него да ћемо развити и пројавити оно што у њој већ постоји. Ава Доротеј каже да се, када из душе удаљимо страсти, у њој поново пројављују врлине. Врлине душу чине лепом, чине је одразом лепоте Божије.
Иконе, такође, одражавају лепоту Божију и изображавају врлине вере, кроткости, смирења, бестрашћа (слободе од страсти) и духовне љубави. Како је то могуће? Икона изображава два типа вере. Први тип је вера заснована на слушању и слободно прихватање догми које се тичу Бога и Његове творевине. Други тип вере израста из првог и утемељен је на унутрашњем опажању и знању које поседују само они што су просветљени божанском благодаћу (в. Јевр. 11, 1). Свако, ко поседује овај, други тип вере, познаје, особито, и надчулну сферу тајни. Ореол символише ово стање просветљења и више знање, као што символише и светост. Они, који се налазе на првом нивоу вере, изображавају се без ореола, али својим погледима, ставовима и гестовима изражавају своје поверење и дубоко поштовање Бога.
Кроткост подразумева слободу од гнева и унутрашње раздражљивости. Личност која је задобила ову врлину не мари нити за похвале, нити за увреде. На иконама мученика, на пример, на икони св. Георгија који убија аждају, нема знакова гнева или узбуђења. Њихова лица указују на мир и спокојство. Из кроткости израста молитва, која води ка беседи и сједињењу са Богом.
Смирење значи самопознање, човекову способност да самога себе сагледа онаквог какав уистину јесте, а такође и да разуме какав би могао и требало да буде. За ову врлину карактеристична је свест о сопственим недостацима, као и чежња за узрастањем у бесконачном савршенству у Богу. У иконографији, смирење се изображава изразом лица, ставом, гестовима и погнутом главом (па чак и погнутим читавим телом) светитеља.
Бестрашће или слобода од страсти не односи се само на наша осећања и жеље, него и на сваки очигледан грех, на лоше или негативне помисли, итд. На бестрашће указује свечан став и духовна величина светитеља. Не постоји никакав наговештај злобе или моралне слабости. Спокојно лице и широко отворене очи откривају унутрашњу снагу и самоконтролу.
Духовна љубав, за коју је карактеристична љубав према Богу и љубав према човеку као према лику (образу) Божијем, сједињује човека са Богом. У иконографији, на духовну љубав указује одсуство сваког сладуњавог израза на лицу или театралних гестова. Уместо њих, постоје свечан израз и страхопоштовање.
Свети Јован Дамаскин каже да нас „видљиве иконе воде ка созерцавању божанског и духовног“. Свете иконе нас поучавају и уздижу до прволика (праобраза), подстичући нас да подражавамо пример изображених личности. Оне нам помажу да задобијемо лепоту светости, да задобијемо подобије Божије. Подобије Божије, са своје стране, води ка обожењу, а оно значи учешће у божанском животу. Обожење, или сједињење са Богом, само је друга реч за спасење.
Нека Бог просветли наше душе и нека нам подари Своје спасење!

Отац Џозеф Фроули
Православно поштовање икона
Психолошку основу поштовања икона можемо да нађемо у пословици која каже: „Боље је једном видети, него десет пута чути“. Према уверењу психолога, човек посредством вида прима 80 посто свих добијених информација. Слика нам помаже да у души васпоставимо лик вољене особе и да тиме ублажимо бол због растанка са њом. Осећања, која гајимо према особи на слици, у извесној мери преносе се и на саму слику. Уколико, у нашим очима, особа на тој слици поседује ореол светости, онда та слика или, на грчком „икона“, добија значење светиње. Свештени предмети нису, међутим, само иконе, него и свете мошти, место погребења и ствари које су припадале поштованој личности.
У том изузетном значају визуелног утиска требало би тражити узрок упорне жеље да видимо Бога. Као што дознајемо из Светог Писма, ту жељу су имали многи, почев од Мојсеја, па све до Христовог ученика Филипа, који је молио: Покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн 14,8).
На ову вековечну тежњу човечанства да Га види, Бог Отац је одговорио тако што нам је послао Свог Сина (в. Јн. 3,16) Који нам је показао до тада никад виђеног Бога (в. Јн 1,18). Изображење (икона) Сина Божијег добило је изузетно велики значај од тренутка Спаситељевог одласка из материјалног света.
Црквена свест прави суштинску разлику између изображења обичног човека и изображења неког светитеља, Пресвете Богородице и, утолико пре, Господа Исуса Христа. Икона није само изображење, није само слика, она је, истовремено, и свети предмет, посредством којега се човеку који се моли преноси благодат Божија и предаје светост која потиче од Бога. То се догађа независно од тога ко је изображен на икони - било да је то Господ, Његова Пресвета Мајка или неко од светитеља, јер је Господ наш једини извор освећења и светости.
Што се тиче порекла икона, постоје два предања о нерукотвореном лику нашег Спаситеља. Сагласно са источним предањем, едески цар Авгар је поседовао платно са изображењем Спаситељевог лика, а који се појавио у тренутку када је Спаситељ принео платно Свом лицу. Друго, западно предање, говори о жени по имену Вероника, која се сажалила на Христа, обливеног крвавим знојем док је носио тежак крст на Голготу, па му је пружила убрус. Када је Спаситељ, избрисавши лице, вратио убрус Вероники, она је на убрусу угледала отисак лица многострадалног Господа. И једна и друга верзија заслужује поверење: цар Авгар је историјска личност, док околности појаве лика на Вероникином убрусу изгледају сасвим природно, тј. повезане су с историјским чињеницама.
Нужан услов иконопоштовања јесте увереност да се посредством иконе може пренети благодат. Чињеница да се благодат може пренети посредством материјалних ствари била је позната још Јеврејима из времена Мојсеја и Арона, била је позната и мноштву ходочасника који су са свих крајева света долазили у јерусалимски храм, а била је позната и Христовим ученицима. Ни Сам Христос Своја исцелења није увек остваривао изговореном заповешћу, него и кроз разне начине физичког деловања: додиром (Мт 8,3-15; 9,29, Мк 3,10) или помазањем блатом од пљувачке (Јн 9,6, упор. Мк 7,33). Исто видимо и у деловању апостола, који не само да су исцељивали додиром (Д.ап 3,7-18), него су и својом сенком узроковали благотворно, исцељујуће дејство (Д.ап 5,15). Ова благодатна пракса проширила се у Цркви и на свете иконе. Њихово поштовање установљено је на Седмом Васељенском сабору 787. године.
Седми Васељенски сабор сазван је у јеку дуготрајне борбе поштовалаца икона са иконоборцима. Будући да су се основни приговори иконобораца заснивали на спољашњој сличности поштовања икона и скулпторалних представа са идолопоклонством, у вероучитељским делима и саборским одлукама посебан акценат се ставља на духовну страну поштовања икона. Подвлачило се да предмет поштовања није материјал од којег је начињена икона (дрво или платно, на пример), него сам предмет изображења, тј. превасходно Господ Исус Христос, Његова Пречиста Мајка или светитељи. Самим тим, поштовање икона се раздваја од идолопоклонства, где се обоготворује сам предмет. У 134. псалму јасно је показано: Идоли незнабожаца сребро су и злато, дела руку човечијих; уста имају и неће говорити, очи имају и неће гледати, уши имају и неће чути, нити има даха у устима њиховим. Слични нека им буду они који их праве, и сви који се уздају у њих (ст. 15-18).
Људима није било нимало лако да се од представа паганских богова - раскалашних, сурових и препредених - окрену ка узвишеном појму о једном, невидљивом, нематеријалном Богу-Творцу, Сведржитељу Који, будући да је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима угађања од руку човечијих, као да нешто треба Њему, Који Сам даје живот свима, и дихање, и све (Д.ап 17,24-25). Незнабошцима, просветљеним јеванђелским светлом, било је приступачније поштовање Христа као конкретне Личности, Богочовека, обученог у тело и крв, Који је једном живео међу људима. Због тога се појавила посебна потреба да се представи лик Исуса Христа. Већ у катакомбама из 2. и 3. века видимо да је Христос представљен као Добри Пастир. Још су старији символични цртежи рибе, која је, у условима непријатељског паганског окружења, за хришћане била знак препознавања (на грчком језику, почетна слова речи „Исус Христос, Син Божији, Спаситељ“, дају реч „ихтис“, што значи „риба“). Изображења која су била драга хришћанском срцу постепено су била све присутнија у свакодневном животу, па је било неизбежно да се појаве и у храмовима. Посматрање икона током богослужења стварало је и ствара повољан психолошки услов за особу која се моли, будући да подстиче на молитву.

Црква је тријумфовала 843. г. и коначно установила праксу поштовања икона, догматизовану још у Никеји 787. г, на Седмом Васељенском сабору. У западном друштву је, међутим, у периоду од 15. до 17. века сазрео протест против званичне Цркве, који је довео до покрета реформације. Тај процес се појавио услед многобројних појава празноверица и сујеверја, повезаних и са изопаченим формама поштовања икона тако да су се, после дужег периода, протестанти одрекли поштовања икона уопште, прихвативши, на тај начин, већ одбачена гледишта иконобораца. Из тог разлога, храмови протестантских конфесија - лутеранске, реформацијске, презвитеријанске, баптистичке, методистичке, итд, запрепашћују православног посетиоца непостојањем уметничког украшавања. Као супротност Западу, религиозна уметност достиже висок степен савршенства на православном Истоку, где су живописци углавном били монаси који су на свој труд гледали као на послушање, због чега су нам њихова имена углавном остала непозната.

Господ је, дакле, у Својој безграничној љубави према палим људима, пошао у сусрет њиховој вечној жудњи да Га виде или да га бар чулно опазе. Он је Сина Својега јединородног дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3; 16), и извршила се велика тајна побожности: Бог се јави у телу (1. Тим. 3; 16). Самим тим је недоступни Бог, у Лику Сина и Логоса Божијег, Другог Лица Пресвете Тројице, постао Човек, доступан и виду, и слуху, и додиру, и, као што је то Црква утврдила на свом Седмом Васељенском сабору, постао је доступан и изображењу.
Најважнији и суштински вид поштовања светих икона јесте тежња да се у средиште духовних утисака и доживљаја превасходно постави Сам Господ и наш Спаситељ, Исус Христос. Созерцавајући Његов лик, изображен у крупном плану, човек који се моли узноси мисао ка свом Господу као божанском Учитељу вечне истине и добра; приклањајући колена пред Распећем, он снажно осећа састрадање и благодарност према Ономе Који је био рањен због грехова наших и мучен због безакоња наших (Иса. 53; 5).

Тако нам икона Пресвете Тројице (мисли се на тзв. „старозаветну Тројицу“, изображену у виду три анђела, као на чувеној икони св. Андреја Рубљова, прим. прев.) допушта да се приближимо тајни свете, јединосушне и нераздељиве Тројице, а поглед, уперен на сваку од многобројних икона Пресвете Богородице, разоткрива пред нашим духовним оком Њену љубав према свима смиренима и страдалнима. Побожно стајање пред Распећем или пред било којом иконом помаже нам да се усредсредимо, да се отргнемо од спољашњих брига и испразних помисли и да ступимо у додир са небеским светом.
Архиепископ Михаило (Мудјугин)
Са енглеског и руског превела  : Антонина Пантелић
извор:
Православље

четвртак, 26. јануар 2017.

СВЕТИ САВА - ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ




Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).


Тропар (глас 3):
 Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.


ПЕСМЕ  СВЕТОМ  САВИ

Ко  удара  тако  позно

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата…“
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
* * *
Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.



 И  К  О  Н  Е 
































четвртак, 19. јануар 2017.

Сабор Светог Јована Крститеља - Јовањдан






Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар; 25. мај ; 24. јун; 29. август.



Тропар, глас 2.

 Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.

Кондак, глас 6.

Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, који си се јавио и све просветлио.


  И  К  О  Н  Е























Песма  Светом Јовану

О свети Јоване
Дивни Крститељу
Ти Претеча беше
Славном Спаситељу.

Ти чистотом твојом
Људске душе текну
И ко страшна труба
Са Јордана јекну.

Будећ људе од сна
И порока лена,
Кад секира беше
Близу до корена

Ја се теби клањам
Ја се теби молим
Помози да свакој
Напасти одолим.

Дај ми од твог срца
Лавовске јачине,
Дај ми од товог духа
Ангелске белине.

Дај ми твоје моћи,
Да постанем пробом,
Богу се покорит
и владати собом.

Крстити се постом
Чистити се бдењем
Сладити молитвом
И небесним зрењем.

И без страха ходит
Мучеништву сваком
Са храброшћу твојом
И са вером јаком!

О свети Јоване,
Божји Угодниче
И за вишњу правду
Славни Мучениче

Ти кога се војске
Нечастивих боје,
Немој се оглушит
О мољење моје.

Но укрепи мене
Молитвама твојим,
Да ко свећа право
Пред Господом стојим!



.




среда, 18. јануар 2017.

БОГОЈАВЉЕЊЕ





Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: „Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан”. При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета” (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.



Тропар, глас 1.

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби!

Кондак, глас 4.

Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.



И  К  О  Н  Е  





























Песма Часном Крсту



Спаси Боже, људе своје, спаси Господи,
Крстом Твојим Ти нам светли, Крстом нас води!
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Спаси Боже, и сав народ што Ти се моли,
нека Крстом свакој муци брзо одоли!
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Крстом Јаков благослови своје синове,
Крстом Мојсеј преполови Црвено море.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Крсно дрво Мојсеј баци у горку воду,
и даде је као слатку жедном народу.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Мојсеј руке крстообразно клечећи пружи
и молитвом Амалика страшнога сруши.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Исус Навин крсним знаком сунце задржа
док му војска победнички борбу издржа.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Апостоли Крстом светим чинише чуда,
Крст ће бити знак победе до Страшног Суда.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Цар Константин Крстом сруши цар-Максенција,
и царство му Часним Крстом цело засија.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Свети Сава даде роду видело Крста,
да се крсти Духом Светим, а са три прста.
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .
Крст спасава верне људе од свих повреда,
Крст је сила, Крст је слава, Крст је победа!
Крст је сила и знамење, Крст је спасење .





.

недеља, 08. јануар 2017.

Свети Архиђакон Стефан




Сродник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротних у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана, клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви видеше лице његово „као лице ангела” ##(Дап 6, 15),>>П(Дап)## то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их „издајницима и крвницима” (Дап 7, 12). И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје стоји с десне стране Бога” (Дап 7, 56). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело светог Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.

Тропар, глас 4.

Добар бој си војевао првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех!

Кондак, глас 3.

 Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан.


И К О Н Е