Како се држава одрекла заоставштине патријарха Павла

Храм у селу Мајар код Ђакова један од уништених (Фото: Новости)

Београд – Покојни патријарх увек је понављао: „Кад се наш народ врати на своја огњишта, вратиће се и његове светиње“. Зашто се тај аманет не поштује?

Иконе, посуде од племенитих метала, драгоцене одежде и реликвије Српске православне цркве – 1.065 предмета који су током рата из Хрватске донети у Србију и спасени од уништења, после потписивања Протокола о повраћају у Загребу, поново се спремају на пут у Хрватску.

Реч је о вековима старој баштини српских храмова из Дрниша, Далматинског Косова, Чисте Мале, Плавна, Книна, Манастира Драговић и Крка, Стрмице, Бенковца, Ислама Грчког, Коларине, Куле Атлагића, Бргуда, Брибира, Радљевца, Голубића, Пакраца, Лисичина, Великих Бастаја, Вуковара, Даља…

Вест да су министар културе у Влади Србије Предраг Марковић и његова колегиница из Загреба Андреа Златар Виолић 23. марта потписали Протокол о повраћају културних добара из Републике Србије у Републику Хрватску – није изазвала посебну пажњу у српској јавности. Али зато јесте код једног дела стручњака за српску националну баштину, који критикују документ који озваничава обавезу државе Србије да Хрватској врати имовину СПЦ и баштину прогнаних Срба Крајишника.

Саговорници „Новости“ се питају: зашто држава не објављује шта је на списку од 1.065 предмета, колико је саопштено да се враћа у Хрватску? Где ће они бити враћени када српске светиње нису обновљене? Због кога се враћају, када Срба у Хрватској готово да више нема? Забринути су неће ли тако Хрвати једина преостала сведочанства о вековном животу Срба на просторима Крајине прогласити својим наслеђем, како то покушавају да учине шиптари на окупираним територијама са српским манастирима.

Реч је, пре свега, о стручњацима који су учествовали у спасавању културних добара из Хрватске почетком деведесетих, а после радили и на њиховој рестаурацији и заштити кроз рад званичне Комисије за спасавање српске културне баштине на ратом захваћеном подручју. Ова институција је формирана 1991. при Републичком заводу за заштиту споменика културе. На њеном челу био је тадашњи директор Завода Радомир Станић, а у стручном тиму били су и Слободан Милеуснић, управник Музеја СПЦ патријаршије и Никола Кусовац, кустос Народног музеја, а укључен је био и велики број сарадника. Кусовац, једини жив од тројице стручњака који су били на челу Комисије, био је очевидац злочина над српском културном баштином и дословно је под ватром „зенги“ спасавао из цркава и манастира. Он се сада пита:

- Како држава може да располаже црквеном имовином? Да ли је на челу СПЦ патријарх или министар културе? Покојни патријарх Павле био је на отварању свих изложби културног блага крајишких Срба које је правио Народни музеј и увек је понављао: „Кад се наш народ врати на своја огњишта, вратиће се и његове светиње“. Зашто се тај аманет не поштује? Уосталом, зна ли се тачно шта то држава и под којим условима враћа Хрватској?

У потрази за одговором на ово питање од српског министарства културе смо добили неочекиван одговор.

- Списак није тајна, али није пракса да се такви спискови културних добара објављују! – Рекла нам је Душица Живковић, помоћник министра културе за културну баштину и председник мешовите српско-хрватске комисије за повраћај културних добара. – Реч је о покретној имовини Српске православне цркве у Хрватској и тих 1.065 културних добара биће враћено у храмове и манастире тек кад се у Хрватској стекну конзерваторски и безбедносни услови. Синод СПЦ се сагласио с враћањем ових културних добара.

Списак културних добара који се враћају нисмо могли добити ни од СПЦ.

- Не знам о каквом је списку реч, а Синод је на седници само констатовао да је држава потписала тај протокол – рекао нам је ђакон Ивица Чаировић, из Информативне службе СПЦ. – Синод му сигурно није дао благослов.

После вишедневног инсистирања, у Министарству културе смо ипак добили увид у списак као и у текст Протокола, где децидно пише: „Повраћај културних добара биће извршен после обављених рестаураторских и конзерваторских радова у Републици Србији и обезбеђивања услова за повраћај, а на основу мишљења заједничких радних стручних група за проверу услова на терену, најкасније до краја 2013. године. У саопштењима Српског министарства културе, међутим, наведено је да ће културна баштина бити враћена у њене цркве и манастире, што у овом међудржавном уговору нигде не пише.

То је потврдила и хрватска министарка културе када је после потписивања протокола саопштила хрватској јавности да ће „хрватска културна баштина“ која је „отуђена“ почетком деведесетих бити враћена у Хрватску до краја 2013. године, у простор који ће одредити тамошње Министарство културе и Конзерваторски завод.

- Из безбедносних разлога не можемо стављати предмете у цркве које су напуштене – рекла је Андреа Златар Виолић. – Постоји идеја да се у Ернестинову код Осијека отвори музеј за експонате који се не могу вратити у своја матична подручја.

Увидом у списак културних добара, у коме су наведени и храмови и ризнице у које би требало да се она врате, јасно је да многе од тих цркава више не постоје. Од неких су остале само рушевине. На пример, велики број икона треба да се врати у дворе Јанковић Стојана и храм у Исламу Грчком, ау Удружењу Срба из Хрватске подсећају да су они руине и да су околна српска села готово пуста још од „Олује“. Враћање икона планирано је иу Храм светог Јоакима и Ане из 1574. на Брибирској главици, а Завод за заштиту споменика Шибеник недавно је храм обележио као „старохрватска цркву“. У најновијој презентацији културне заједнице Скрадина, где је планирано враћање културних добара, уопште се не помиње постојање православних цркава.

- Сазнали смо да Хрватска жели да направи музеје у туристичким центрима као што су Задар и Шибеник и изложи иконе из срушених цркава – каже виши кустос Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске. – Испада да рестаурирамо и враћамо наше иконе да бисмо ојачали хрватски туризам. У нашем министарству културе процењују да предмети које враћамо „нису од изузетног значаја“.

- Иконе које враћамо имају већи значај тамо него овде – сматра Душица Живковић – Оне припадају СПЦ из Хрватске и њој се и враћају. Међутим, наши саговорници, сем чуђења да неко помиње Српску православну цркву из Србије, јер таква не постоји, овакву констатацију називају „непримереном“.

- Како можете да мање значајним прогласити иконе од 15. до 18. века и целе иконостасе међу којима има правих ремек-дела. Шта је најбитније, реч о јединим преосталим сведочанствима о вековном животу Срба на просторима Крајине – каже историчар уметности Никола Кусовац.

Све публиковано

Никола Кусовац истиче да оно што је спасено од новог културног геноцида смештено је у Музеј СПЦ, Републички Завод за заштиту споменика и Народни музеј. – Све што је пренето публиковано је и заштићено – каже Кусовац. – Иконе које су дошле у Народни музеј биле су изложене на четири изложбе, а рестауриране и личним средствима запослених.

Финансирали конзервацију

У српском министарству културе кажу да је само 2008-2012. у рестаурацију и конзервацију уложено 14.353.896. динара, али укупна сума уложена у спасавање и заштиту српског културног блага је много већа, јер је почела још давне 1991. године.

СПЦ: Реликвије могу само у манастире

Реликвије и други уметнички предмети могу бити враћени само црквама и манастирима Српске православне цркве у Хрватској из којих потичу – став је Патријаршије СПЦ. У седишту Српске цркве речно нам је да црквени органи размишљају о овом питању и да неће бити могуће отуђење културних добара.

- Став Цркве је да црквене реликвије могу бити враћене само нашим манастирима, и то само пошто епископи који су на челу епархија СПЦ у Хрватској то затраже – речено нам је у Патријаршији. – Они најбоље познају ситуацију на терену и могућности за чување предмета, и зато ће њихова реч бити пресудна. Поједине иконе и књиге, после процене надлежног владике, већ су враћене нашим манастирима у Епархији далматинској.

Хрватска страна, напомињу у СПЦ, у знак добре воље могла би да врати део однетих реликвија из манастира у Срему још током Другог светског рата. Међудржавна комисија која се бави овим питањима, према тумачењу СПЦ, може да да зелено светло за одлазак само оних добара која не потичу из цркава и манастира.