Линкови

Ads 468x60px

.

четвртак, 19. април 2012.


  Монах  иконописац Григорије

     МИСЛИ  О  СВЕТИМ   ИКОНАМА
Виче неко к мени са Сира: стражару!Колико ће још ноћ? Приближава се јутро, али је још ноћ.
Исаија 21,11-12


Поштовање икона у Цркви је неугасива светлост ужеженог кандила.Оно руком људском није упаљено, и због тога светлост његова никада не нестаје. Оно је горело, гори и гореће, пламен је његов увек исти, равномеран — понекад постаје скоро невидљив, а поцекад се разбуктава и претвара у светлост неиздрживу. Чак и он-да, када све оно ђаволско што је против иконе жели да уга-си ту светлост, да је прекрије покровом таме, она се не гаси и не може се угасити. И када због мањка благочестивости нестане и снаге за творење икона, и када се учини као да су оне изгубиле славу свог узвишеног достојанства, свет-лост ова не може да утрде, она и даље живи, спремна да поново заблиста у пуном сјају и да их (иконе) испуни тор-жеством Таворског Преображења. Иако се сматра да смо ми данас тек у предворју те светлости може се рећи: још је ноћ али јутро је близу.
Поштовање икона се у Православној Цркви темељи и заснива на догмату оваплоћења Божијег. Исповедање Сина Божијег као Светлости од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, Једносуштног Оцу, Оног Који се овапло-тио од Духа Светога и Дјеве Марије — живоначелни је и непресушни источник за поштовање икона; извори његови су тајна очовечења Христовог; суштина њихова је недости-жна као што је несхватљиво и рођење Логоса.
Образ и подобије које је Бог дао човеку приликом ства-рања је, да тако кажем, начин одређен самим Творцем, да се Он опипљиво, опажају доступно, пројави у лику чове-чијем. Та Богообразност и то Богоподобије који су човеку дати у тренутку постанка већ су једна врста првобитне ико-не, Богом дани Образ, непресушни извор светлости. Образ и Подобије Божије ни самим падом човековим не пропа-дају, него се стално обнављају, оживљавају, очишћују и сна-гом благодати и људског напора у подвигу као да се уписују у дубине духа. Подвиг-преподобије уписује Образ Божији унутар човека, и тај стални и непрекинути стваралачки на-пор основни је услов човекова живота. Њиме се стално ути-скује образ Христов у људску душу.
Ваља знати да су чинови анђела, настали пре човека, виша ипостасна суштаства и да је печат образа и подобија Божијег на њима другачији од оног на човеку; испуњавају-ћи се светлошћу они се уздижу од светлости ка светлости причешћујући се Божанским Триипостасним Животом, и претварају се у другу светлост која је налик на светлост нетварну. Божански образ Господстава и Сила је у великој мери непојмљив и недоступан уму човечијем. Слава анђела пуни се огњем Божанске Славе.
Мајка Божија, вољом Божијом постављена изнад свега постојећег, Царица свега постојећег којој су се на Њено Успење поклониле силе небеске и земаљске, као и силе па-кла, својим достојанством Небеске Царице обједињује и повезује свет анђеоских чинова и свет људског рода.
Бог Славе се очовечио и прихватио све људско од При-снодјеве зарад спасења и поновног установљења образа Божијег у човеку, који му је (човеку) дат од постанка, а којег је омрачила тама у разврату посрнулог и грехом уни штеног човека. Отеловљење Христово је обнављање Об-
раза Божијег у човеку, и не само обновљење, већ и потпуно и савршено пројављивање образа Божијег, то је икона ико-не, извор сваког светог лика — Образ Нерукотворени, жи-ви Јерусалим. Ето зашто Црква, штитећи и јачајући пошто-вање икона, упориште налази у догмату отеловљења Хри-стовог, у пуноћи очовечења Бога Славе; икона као освеш-тано изображење одражава Нерукотворени Образ Хри-стов самим Господом одсликан на убрусу.
И тако, Образ који чудом би одсликан Самим Спаси-тељем, постаде сведок истинитости очовечења Христовог —жива икона истине Богооваплоћења, икона догмата Бо-жијег оваплоћења. Свака икона у суштини зависи од Об-раза Нерукотвореног — као река од извора из ког се рађа. Образ Нерукотворени је основна, кључна икона у низу дру-гих икона и управо је зато Црква тај крајеугаони камен иза-брала за торжествено знамење своје. Она, управо та ико-на, јесте круна црквеног исповедања Оваплоћеног Христа, па следствено и све друге иконе говоре и сведоче управо то.
И ово знамење које је Црква подигла дели свет на пола, дели га на два непомирљива дела. По казивању Јована Бо-гослова, „свако ко исповеда Бога који се јавио у телу, од Бога је". Неизбрисив печат те вере управо је икона Хри-стова као и икона Мајке Божије и икона Свете Тројице. Они који то одбаце, а самим тим и поштовање икона, могу да не издрже испит и да се окажу с друге стране исповедања вере у потпуно и савршено Оваплоћење Христово. Када изгубе ту веру они су ван спасоносног града и заувек су изгубили могућност да победе. „Свако ко не исповеда Хри-ста Оваплоћеног — од Бога није, он је антихрист". Хри-стова икона, као и икона Мајке Божије, Пресвете Тројице и Светих, јесте радост оних који су прихватили и који чувају то знамење победе — победе над светом.
Може се рећи да светлост Преображења Христовог испуњава иконе, освештава их; она је њихово стваралачко начело, њом је одређена и сама природа иконе, она јој придаје оно без чега икона не би могла да се назове Светом у правом смислу те речи. Без те дејствујуће силе Преображења, икона не би могла да постане оно због чега и постоји. На Седмом васељенском сабору (787. г.) веома је тачно одређен смисао поштовања икона какав треба да постоји у Цркви. Образ се преноси на првообразно. Ово одређење, по свом основном смислу нема временски карактер, нити релативно и привремено значење. Овако схваћен смисао и назначење образа не одређују само карактер поштовања икона него у основи сведоче и о самом Образу, о карактеру изображења свештених ликова; ово говори на који начин природа изображења треба да буде усклађена са њиховим назначењем.
Преношењем части која се одаје образу — на првообразно, одређује се и природа самог образа. Образ који се у Цркви поштује мора бити саобразан Прволику, нипошто не сме бити његова замена, нити препрека молитвеном познању његовом. Он треба да буде причастан том Вечитом Битију, треба да сведочи о Божанској слави, о Тросунчаној Светлости Божијој.
Икона је свето уобличење оних сила у човеку које још нису потпуно озлеђене и које су још способне да творе слику образа. Икона је стремљење да се прослави сваки напор чистога срца, стремљење исказано кроз уметност. То је напор да се забележи, за живот сачува све оно важно, а чини ми се пре свега црте људског лица, људско обличје. Зато је икона, која је основ сваког изображења у ствари Света Икона очовечења Божијег, Христов Нерукотворени Образ.

Свако изображење људског лика се узноси или пак тежи Образу Христовом, и то само благодарећи сили снисхођења Христовог, сили очовечења Божијег. 




Нема коментара:

Постави коментар