Светлост Православне Иконе

ТЕОЛОГИЈА  У  БОЈАМА

„Шта је православни храм у својој идеји? То је нешто много више него што је дом за молитву – то је читав свет, не онај греховни, хаотички, распаднут на делове, каквог га ми видимо, него свет сабран у једно, благодаћу и светом тајном преображен у саборно Тело Христово.[...] Он је место савршавања највеће од свих светих тајни – оне саме којом започиње сабор све твари. Ваистину се цео свет сакупља у Христу кроз тајну Евхаристије, и силе небеске, и земаљско човечанство, и живи и мртви.“

Овако је православни мислилац кнез Евгениј Трубецкој покушао да објасни шта је то православни храм, односно, црква. Тим објашњењем започињемо овај наш рад о икони јер се икона не може разумети изван овог контекста, изван ове саборне целине. Икона није просто слика неког светог човека или пука илустрација неког догађаја. Она се не посматра самостално, као неки предмет који је могуће одвојити од цркве, посебно Евхаристије. Икона је део храмовног живописа, а храмовни живопис, како је то објаснио кнез Трубецкој, осликава нам стварност Будућег Века. Показује нам како ће изгледати овај наш свет када буде ослобођен од греха и смрти, када постане Тело Христово, када засија божанском светлошћу. Дакле, приказује нам будућност, а не прошлост. Видимо сав свет сабран у једно, сабран у Тело Христово као што је Господ и желео : „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду ...“(1).

У Учењу дванаесторице апостола(2) наводе се речи које су изговаране на евхаристијском сабрању тога доба : „Као што је овај хлеб (који ломимо) био расејан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква твоја са крајева земље у Царство Твоје !“ А завршава се речима : „Нека дође благодат Твоја и нека прође овај свет !“(3) Дакле, сабрање у Евхаристији је (по православном схватању које овде нећемо подробно објашњавати), сабирање у Царство Божије, па је отуда и место на коме се то дешава тако осликано да прикаже ту будућу стварност коју овде предокушамо, а очекујемо да се у поптпуности оствари Другим Христовим доласком. „Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа. Који ће преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе Његове“(4), вели апостол Павле.

Како ће то на крају историје свет у Христу бити спасен (пре свега, ослобођен пропадљивости и смрти)? Тако што ће, као Тело Христово, бити сједињен са Богом тј са Оним који је извор Живота. Ту стварност, коју предокушамо већ сада и овде, покушава да прикаже православни живопис. И управо зато што је предокушамо, можемо да је представљамо. Како би то могли да чинимо да немамо никакво искуство Будућег Века ? Свети Григорије Палама то објашњава : „У својој неизмерној љубави према човеку, Син Божији није само сјединио своју Божанску ипостас са нашом природом, примивши душевно тело и разумну душу, „и на земљи се јавио и живео са нама“ него, неизмерног ли и предедивног чуда ! сједињује се такође са људским ипостасима, прожимајући собом сваког верног кроз причешће Његовог светог тела. Тако постаје са нама једно тело (Еф. 3,6), чини нас да будемо храм целог божанства јер у самом телу Христовом „обитава свака пуноћа целог божанства телесно“.(5)

Христос је, оваплотивши се, у својој Личности сјединио божанску и човечанску природу. У том „несливеном и нераздељивом“ сједињењу Његово тело бива прожето божанским животом односно божанским енергијама постајући тако за човека извор и место обожења тј постајања богом по благодати. Учествујућу у Божанској Евхаристији човек се сједињује са Христом, постаје Тело Христово у коме обитава „пуноћа божанства телесно“(6), постаје бог по благодати те његово тело бива прожето божанским енергијама.

Нестворена божансака светлост је оно што су апостоли видели на Тавору када се Христос преобразио пред њима : „Засја лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост“(7). Шта је то засијало у Христу? Његово Божанство. У ономе који је узео обличје слуге апостоли на Тавору су угледали светлост Истинитога Бога, бљесак Његових божанских енергија. У тим истим енергијама суделују и они који су се присајединили Христу, који су постали једно са Њим, који су постали удови Његовог Тела. Тако је икона светитеља уствари икона онога који може да каже заједно са апостолом Павлом : „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“(8). О овоме свети Григорије Палама вели : „Христос ће доћи у слави Оца и... у слави Његовој „праведници ће засјати као сунце“(9). Они ће бити светлост и видеће светлост, тај радосни и свесвети призор који се даје само чистом срцу ... у Будућем Веку, пак, она ће обожити „синове васкрсења“(1)0. Они ће постати савечни и заједно прослављени са Оним (Христом) који је нашој природи подарио Божанску славу и сјај“.(1)1
Дакле, светлост православне иконе је нестворена божанска светлост, енергија самога Бога којом ће свет живети вечно сједињен са Богом. На који начин то икона сведочи ? Та светлост је, на икони, слободна од натуралних закона оптике. Она осветљава све и то све подједенако. Не постоји сенка која неког или нешто заклања, сакрива. Све је њоме прожето и све уз помоћ ње добија своју пуноћу. Поступак сликања иконе је такав да се само осветљава, односно од тамнијег иде ка светлијем, светлост је та која изграђује икону. Једино што на икони није осветљено јесу демони. Тиме је јасно да су они бића која не учествују у божанском животу, који су га се одрекли и стога немају пуноћу егзистенције, приказују се као ситни, закржљали и мрачни. Човек божанском светлошћу излази из таме непостојања, божанском светлошћу враћа своје изгубљено достојанство, божанском светлошћу достиже свој пун идентитет и задобија вечни живот. Наравно, уколико слободно жели заједницу са Богом.

На икони нема пропадљивости, болести и смрти. Светитељ показује да је победио смрт ( „Гдје ти је, смрти, жалац ? Гдје ти је , пакле, побједа ?“(12) тиме што је умро, а ипак живи у Христу и присутан је кроз икону у евхаристијском сабрању, славећи Бога са свима осталима. И у икони је могуће сусрести га и обратити му се јер није умро, него живи, живи божанским животом, сведочи победу Христову над смрћу, сведочи самога Христа тако што је постао Његова икона.

Простор у коме обитава светитељ на икони није потчињен природним законима. На истом месту приказују се догађаји који су се одиграли у различито време чиме се указује на јединство времена и простора. Перспектива није природна (геометријска) већ тзв. обрнута. Док се код природне перспективе предмети удаљавју од нас и губе у дубини слике, код тзв. обрнуте перспективе предмети и ликови излазе ка нама, отварају се, грле нас, не желе да будемо пуки посматрачи већ део тог преображеног света.

На икони, ликови и предмети не заклањају једни друге, нико никога не угрожава, сви су битни и све је важно. Ништа ту није случајно или привремено, нема опасности од нестајања. О томе сведоче управо јак, стабилан и дефинисан цртеж. Чврста композиција и јасне контуре указују да више нема претње смрти јер је човек сједињен са Богом у Христу и више се никада од Њега неће раздвојити. Миран и јасан ток линије цртежа, складност композиција, хармонија боја говоре о дубоком есхатолошком миру Будућег Царства где неће више бити „жалости, јаука и бола“ (Отк. 21, 3-4). Али тај мир не значи мртвило и досаду, већ како каже свети Максим Исповедник „вечно стојеће кретање“, бескрајно узрастање и усавршавање.
Икона поседује једну озбиљност и тиху радост. Нема на њој еуфорије или бахатости. Она је пажљива према човеку јер је овај свет „долина плача“ и „у злу лежи“ односно, још увек путује ка своме циљу. Човек и даље страда и бори се и потребно му је саосећање и утеха. Светитељ не ликује над својом победом, него њоме храбри и теши оног који је на путу спасења.

Још један важан елемент иконе јесте њен аскетски етос. Подвиг, у смислу одрицања од сваког егоистичног и самољубивог настројења, нераскидиви је део хришћанског живота. Победити и преобразити своје разбеснеле или потмуле страсти које нам онемогућавају савршену заједницу љубави и које нас држе ропски потчињене, представља захтев који се поставља пред сваког од нас.

„Царство Небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају „.(1)3 Треба понети свој крст и проћи Голготу да би се стигло до Васкрсења. Светитељ је онај који је тај пут прошао и начин његовог сликања, уз помоћ елемената као што су неприродна издуженост, сведеност цртежа и боја, савршена мера и хармоничност , као и озбиљност у изразу, то потврђују. Утишана је бура страсти, побеђена гордост, васпостављена хармонија ума, срца и воље, али не принудно, већ слободно, не само благодаћу Божијом, већ сарадњом Бога и човека. Израз човекове слободне воље да живи у заједници са Богом јесте његова борба за Живот и за Љубав тј његов подвиг.

Икона поседује један посебан, кроз дуги низ векова, формиран језик којим сведочи истину вере. Али поред тога што сведочи, она и пророкује о нечему што ће се тек догодити – објављује нам истину о свету и човеку, а истина је оно што ће свет и човек бити у будућности, оно што им је Бог наменио у вечности. Икона нам несумњиво потврђује да је Бог постао човек да би човек постао бог и да „страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити“(14) Она је теологија изражена бојама, прозор у вечност, место сусрета и заједнице, извор охрабрења и утехе, сведочанство победе живота над смрћу, непропадљивости над пропадљивошћу. „А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана : Побједа прождрије смрт. А Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа.“(15)

1 Јн. 17, 21
2 Учење дванаесторице апостола или Дидахи је ранохришћански спис за који се сматра да је настао крајем 1. века.
3 Дела апостолских ученика, «Учење дванаесторице апостола», Врњачка бања-Требиње, 1999, стр. 139.
4 Фил. 3, 20-2110
5 Палама Григорије, Тријаде, I, 3, 38, Истина, 2008, стр. 193
6 Кол. 2,9
7 Мат. 17, 1-811
8 Гал. 2, 20
9 Мат. 13, 43
10 Лк.20, 36
11 Палама Григорије, Триајде, II, 3, 66, Истина, 2008, стр. 525
12 1Кор. 15, 5512
13 Мат. 11, 12
14 Рим. 8, 18
15 1Кор. 15, 54-57

Аутор :

Ирина Радосављевић је дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду и мастер теорије уметности и медија Универзитета уметности у Београду. Ликовни уметник, стручни сарадник за медије и медиологију Центра за проучавање и употребу савремених теологија Архиепископије београдско-карловачке.