Светих Четрдесет Мученика у Севастији ~ Младенци

Светих Четрдесет Мученика у Севастији ~ Младенци

Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: "Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.

Тропар (глас 1):

Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.

+ + +

Мученици у језеру, мразом оковани,

Крепко држећ свету веру, надом обасјани,

Завапише милом Богу: ти што свет задиви

Жртвом страшном и васкрсом, o Ти нас оживи!

Тебе слави свод небесни и створена свака твар,

Гле. славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!

Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.

И Исусу Навинову, по том Јелисеју,

Да јестество воде смире, и да га разделе.

Верним Твојим сад помози као и доселе.

He дај мразу да он буде јачи од човека.

Да нас четрест мученика буду предмет смеха:

Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим владаш.

Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:

Мраз нас једе ко звер љути због имена Твога -

O помози да се слави име Свемоћнога!

+++

Мученици у језеру, мразом оковани.

Божјим светлом са небеса бише загрејани, -

Славно паше и осташе Четрест Мученика

На страх, ужас и срамоту мрачних неверника.

И  К  О  Н  Е