Лазарева Субота - Врбица
Субота уочи празника Цвети (који увек падају
у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног
Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и
поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње
богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се
врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход
око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма
уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За
тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико
месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и
стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око
цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила.
Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.
Тропар (глас 1):
Уверавајући нас пре Твог страдања у опште
васкрсење, измртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца,
носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је
благословен Онај који иде (долази) у име Господње!
Литија
На Врбицу се увек држала литија изван
храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ
крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске
цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи
у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се
граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се
посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се
вернима, који их чувају током године за славском иконом.
Народни обичаји
У данима Цветне недеље био је обичај да се
народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза
Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том
приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице.
Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и
због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше
историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив
изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом
плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и
значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је
био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи
вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да
живи, а онда опет да умре природном смрћу.
Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по
реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи
послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове
гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и
раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом.
Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке
звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића
плете венац и њиме кити икона.
Таковци су организовали поворке
"лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у
новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су
радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица"
сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два
"лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и
две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и
најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и
девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут
учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити
"предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова
поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.
Рано ујутру "лазарице" облаче
свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче
старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту",
тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас,
црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас
причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата
ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко
леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у
облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На
глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе
шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.
Из куће "лазара" поворка, у којој
напред иду "лазари", а за њим "предњице" и
"задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и
"предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале
певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на
извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму,
преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу,
њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а
"лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад
заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по
целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво
кући, а затим и свим укућанима.
И К О Н Е
