ЛЕГЕНДА О НЕМОЈ ЦРКВИ

Епископ Кинешемскиј Василиј ( Преображенскиј) (1876-1945)

                                                                                          

 Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше.

„Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево , људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом , понесе га високо изнад земље... како га је носио све више и више , све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови , утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични и нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.

То су свете молитве- одговорио је Анђео – само се оне овде чују!

Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму....

Анђео га погледа тужног лица.

Желиш са знаш? Погледај...

Далеко доле , видео се велики храм. Чудесном снагом су се оворили његови зидови и старац је могао видети све што се дешава унутра. Храм ју увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба-није су могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући , али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и ... ни звука! На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.

Аха, хор ћу сигурно чути...- помислио је старац.

Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак , али као и раније – царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: регент махао рукам, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварли уста, али пасме није било.

Шта је ово- помислио је старац.

Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много , разних узраста иположаја: мушкараца и жена, старих имладих господе и простих сељака. Сви су се крстили , клањали , многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема.

Жашто је тако? – питао је старац.

Спустимо се и ти ћеш видети и разумети – рекао је Анђео .

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да су усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком... и одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

Ах, то проклета женетина! – размишљала је она- Опет у новој одећи! Муж пијаница, деца неваспитанци, а она не обраћа пажњу! .. Само се лицка!

Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле њгове тајне мисли: „ ... Тешка досада! Лоше сам трговао .. изгубио сам хиљаду, а можда и хиљаду и по...“

Даље је стајао младић. Он се већ није молио , све време је гледао лево где су стајале жене , црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо , и старац је прочитао његове мисли . „ Ах, како је добра Дуљаша! Код ње све вреди: и лепа и има посао ... добар. Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?

И многе је додиривао Анђео , и сви су имали сличне мисли празне , световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгладали као да се моле.

Разумеш ли сада? – питао је Анђео – Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако – сви су заиста неми...

Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио: Господе, Ти си благ и милостив... Спаси , помилуј , исцели моју сироту маму!“

У углу , на коленим,а прибијен уза зид, стајао је дечачић.

У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.

Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.

Ето зато , наше лицемерне , чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не донесе.

+ + +