Духовна лепота иконе
Када говоримо о лепоти, обично под тим подразумевамо спољашњу, телесну лепоту, која се опажа чулима. Услед тога, уметничка дела процењујемо на основу једноставности, јасноће, хармоније, симетрије, итд. Исто тако, о њима расуђујемо и на основу тога колико добро одражавају и подражавају природни свет.
С друге стране, духовна лепота открива унутрашње, духовно стање, које се у већој мери созерцава очима душе, него телесним очима. Она је повезана са вишим нивоом бића, будући да одражава духовну сферу, а не спољашњи, материјални свет. Уколико желимо да разумемо и да поштујемо иконе, онда их не смемо посматрати као обична уметничка дела, него као предмете који нас уздижу до духовне сфере.
Неки људи су склони одбацивању икона, будући да оне, по свом стилу, нису натуралистичке: чини се да су пропорције изобличене, дрвеће и зграде изгледају исувише апстрактно. Ово, међутим, не треба приписати иконопишчевом недостатку умећа, будући да је то смишљен поступак. Иконе, које су изображене у традиционалном стилу, указују на стварност која се налази иза физичког света и приказују личности које су постале свете и очишћене од греха. Другим речима, тело је изображено у прослављеном, преображеном виду. Поједини делови тела су пренаглашени, док су остали запостављени. На пример, чини се да глава има превелике пропорције у односу на остатак тела. То се објашњава тиме што је лице најважнији и најизражајнији део тела. Танка линија носа, мале усне и издужени прсти сугеришу да је изображена личност достигла стање у којем су чула прочишћена и продуховљена.
Они који би желели да исправно тумаче иконе, и сами морају корачати путем просвећења и очишћења, јер духовну лепоту могу да созерцавају душе које су очишћене од греха. Пошто је Бог најузвишенија Лепота, духовна лепота је, на крају крајева, одраз божанске лепоте. Духовна бића, као што су анђели, представљају, да тако кажемо, огледала божанске лепоте. И наше душе, колико је то могуће, морају одражавати лепоту Божију. То значи да се, уз помоћ Божије благодати, морамо борити (подвизавати) да задобијемо божанско подобије. Другим речима, ми морамо постати обожени и морамо постати подобије Божијег савршенства, а што ћемо постићи задобијањем врлина. Задобијање врлина, пак, не значи да ћемо у душу унети нешто што она не поседује, него да ћемо развити и пројавити оно што у њој већ постоји. Ава Доротеј каже да се, када из душе удаљимо страсти, у њој поново пројављују врлине. Врлине душу чине лепом, чине је одразом лепоте Божије.
Иконе, такође, одражавају лепоту Божију и изображавају врлине вере, кроткости, смирења, бестрашћа (слободе од страсти) и духовне љубави. Како је то могуће? Икона изображава два типа вере. Први тип је вера заснована на слушању и слободно прихватање догми које се тичу Бога и Његове творевине. Други тип вере израста из првог и утемељен је на унутрашњем опажању и знању које поседују само они што су просветљени божанском благодаћу (в. Јевр. 11, 1). Свако, ко поседује овај, други тип вере, познаје, особито, и надчулну сферу тајни. Ореол символише ово стање просветљења и више знање, као што символише и светост. Они, који се налазе на првом нивоу вере, изображавају се без ореола, али својим погледима, ставовима и гестовима изражавају своје поверење и дубоко поштовање Бога.
Кроткост подразумева слободу од гнева и унутрашње раздражљивости. Личност која је задобила ову врлину не мари нити за похвале, нити за увреде. На иконама мученика, на пример, на икони св. Георгија који убија аждају, нема знакова гнева или узбуђења. Њихова лица указују на мир и спокојство. Из кроткости израста молитва, која води ка беседи и сједињењу са Богом.
Смирење значи самопознање, човекову способност да самога себе сагледа онаквог какав уистину јесте, а такође и да разуме какав би могао и требало да буде. За ову врлину карактеристична је свест о сопственим недостацима, као и чежња за узрастањем у бесконачном савршенству у Богу. У иконографији, смирење се изображава изразом лица, ставом, гестовима и погнутом главом (па чак и погнутим читавим телом) светитеља.
Бестрашће или слобода од страсти не односи се само на наша осећања и жеље, него и на сваки очигледан грех, на лоше или негативне помисли, итд. На бестрашће указује свечан став и духовна величина светитеља. Не постоји никакав наговештај злобе или моралне слабости. Спокојно лице и широко отворене очи откривају унутрашњу снагу и самоконтролу.
Духовна љубав, за коју је карактеристична љубав према Богу и љубав према човеку као према лику (образу) Божијем, сједињује човека са Богом. У иконографији, на духовну љубав указује одсуство сваког сладуњавог израза на лицу или театралних гестова. Уместо њих, постоје свечан израз и страхопоштовање.
Свети Јован Дамаскин каже да нас „видљиве иконе воде ка созерцавању божанског и духовног“. Свете иконе нас поучавају и уздижу до прволика (праобраза), подстичући нас да подражавамо пример изображених личности. Оне нам помажу да задобијемо лепоту светости, да задобијемо подобије Божије. Подобије Божије, са своје стране, води ка обожењу, а оно значи учешће у божанском животу. Обожење, или сједињење са Богом, само је друга реч за спасење.
Нека Бог просветли наше душе и нека нам подари Своје спасење!
Отац Џозеф Фроули
Православно поштовање икона
Психолошку основу поштовања икона можемо да нађемо у пословици која каже: „Боље је једном видети, него десет пута чути“. Према уверењу психолога, човек посредством вида прима 80 посто свих добијених информација. Слика нам помаже да у души васпоставимо лик вољене особе и да тиме ублажимо бол због растанка са њом. Осећања, која гајимо према особи на слици, у извесној мери преносе се и на саму слику. Уколико, у нашим очима, особа на тој слици поседује ореол светости, онда та слика или, на грчком „икона“, добија значење светиње. Свештени предмети нису, међутим, само иконе, него и свете мошти, место погребења и ствари које су припадале поштованој личности.
У том изузетном значају визуелног утиска требало би тражити узрок упорне жеље да видимо Бога. Као што дознајемо из Светог Писма, ту жељу су имали многи, почев од Мојсеја, па све до Христовог ученика Филипа, који је молио: Покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн 14,8).
На ову вековечну тежњу човечанства да Га види, Бог Отац је одговорио тако што нам је послао Свог Сина (в. Јн. 3,16) Који нам је показао до тада никад виђеног Бога (в. Јн 1,18). Изображење (икона) Сина Божијег добило је изузетно велики значај од тренутка Спаситељевог одласка из материјалног света.
Црквена свест прави суштинску разлику између изображења обичног човека и изображења неког светитеља, Пресвете Богородице и, утолико пре, Господа Исуса Христа. Икона није само изображење, није само слика, она је, истовремено, и свети предмет, посредством којега се човеку који се моли преноси благодат Божија и предаје светост која потиче од Бога. То се догађа независно од тога ко је изображен на икони - било да је то Господ, Његова Пресвета Мајка или неко од светитеља, јер је Господ наш једини извор освећења и светости.
Што се тиче порекла икона, постоје два предања о нерукотвореном лику нашег Спаситеља. Сагласно са источним предањем, едески цар Авгар је поседовао платно са изображењем Спаситељевог лика, а који се појавио у тренутку када је Спаситељ принео платно Свом лицу. Друго, западно предање, говори о жени по имену Вероника, која се сажалила на Христа, обливеног крвавим знојем док је носио тежак крст на Голготу, па му је пружила убрус. Када је Спаситељ, избрисавши лице, вратио убрус Вероники, она је на убрусу угледала отисак лица многострадалног Господа. И једна и друга верзија заслужује поверење: цар Авгар је историјска личност, док околности појаве лика на Вероникином убрусу изгледају сасвим природно, тј. повезане су с историјским чињеницама.
Нужан услов иконопоштовања јесте увереност да се посредством иконе може пренети благодат. Чињеница да се благодат може пренети посредством материјалних ствари била је позната још Јеврејима из времена Мојсеја и Арона, била је позната и мноштву ходочасника који су са свих крајева света долазили у јерусалимски храм, а била је позната и Христовим ученицима. Ни Сам Христос Своја исцелења није увек остваривао изговореном заповешћу, него и кроз разне начине физичког деловања: додиром (Мт 8,3-15; 9,29, Мк 3,10) или помазањем блатом од пљувачке (Јн 9,6, упор. Мк 7,33). Исто видимо и у деловању апостола, који не само да су исцељивали додиром (Д.ап 3,7-18), него су и својом сенком узроковали благотворно, исцељујуће дејство (Д.ап 5,15). Ова благодатна пракса проширила се у Цркви и на свете иконе. Њихово поштовање установљено је на Седмом Васељенском сабору 787. године.
Седми Васељенски сабор сазван је у јеку дуготрајне борбе поштовалаца икона са иконоборцима. Будући да су се основни приговори иконобораца заснивали на спољашњој сличности поштовања икона и скулпторалних представа са идолопоклонством, у вероучитељским делима и саборским одлукама посебан акценат се ставља на духовну страну поштовања икона. Подвлачило се да предмет поштовања није материјал од којег је начињена икона (дрво или платно, на пример), него сам предмет изображења, тј. превасходно Господ Исус Христос, Његова Пречиста Мајка или светитељи. Самим тим, поштовање икона се раздваја од идолопоклонства, где се обоготворује сам предмет. У 134. псалму јасно је показано: Идоли незнабожаца сребро су и злато, дела руку човечијих; уста имају и неће говорити, очи имају и неће гледати, уши имају и неће чути, нити има даха у устима њиховим. Слични нека им буду они који их праве, и сви који се уздају у њих (ст. 15-18).
Људима није било нимало лако да се од представа паганских богова - раскалашних, сурових и препредених - окрену ка узвишеном појму о једном, невидљивом, нематеријалном Богу-Творцу, Сведржитељу Који, будући да је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима угађања од руку човечијих, као да нешто треба Њему, Који Сам даје живот свима, и дихање, и све (Д.ап 17,24-25). Незнабошцима, просветљеним јеванђелским светлом, било је приступачније поштовање Христа као конкретне Личности, Богочовека, обученог у тело и крв, Који је једном живео међу људима. Због тога се појавила посебна потреба да се представи лик Исуса Христа. Већ у катакомбама из 2. и 3. века видимо да је Христос представљен као Добри Пастир. Још су старији символични цртежи рибе, која је, у условима непријатељског паганског окружења, за хришћане била знак препознавања (на грчком језику, почетна слова речи „Исус Христос, Син Божији, Спаситељ“, дају реч „ихтис“, што значи „риба“). Изображења која су била драга хришћанском срцу постепено су била све присутнија у свакодневном животу, па је било неизбежно да се појаве и у храмовима. Посматрање икона током богослужења стварало је и ствара повољан психолошки услов за особу која се моли, будући да подстиче на молитву.
Црква је тријумфовала 843. г. и коначно установила праксу поштовања икона, догматизовану још у Никеји 787. г, на Седмом Васељенском сабору. У западном друштву је, међутим, у периоду од 15. до 17. века сазрео протест против званичне Цркве, који је довео до покрета реформације. Тај процес се појавио услед многобројних појава празноверица и сујеверја, повезаних и са изопаченим формама поштовања икона тако да су се, после дужег периода, протестанти одрекли поштовања икона уопште, прихвативши, на тај начин, већ одбачена гледишта иконобораца. Из тог разлога, храмови протестантских конфесија - лутеранске, реформацијске, презвитеријанске, баптистичке, методистичке, итд, запрепашћују православног посетиоца непостојањем уметничког украшавања. Као супротност Западу, религиозна уметност достиже висок степен савршенства на православном Истоку, где су живописци углавном били монаси који су на свој труд гледали као на послушање, због чега су нам њихова имена углавном остала непозната.
Господ је, дакле, у Својој безграничној љубави према палим људима, пошао у сусрет њиховој вечној жудњи да Га виде или да га бар чулно опазе. Он је Сина Својега јединородног дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3; 16), и извршила се велика тајна побожности: Бог се јави у телу (1. Тим. 3; 16). Самим тим је недоступни Бог, у Лику Сина и Логоса Божијег, Другог Лица Пресвете Тројице, постао Човек, доступан и виду, и слуху, и додиру, и, као што је то Црква утврдила на свом Седмом Васељенском сабору, постао је доступан и изображењу.
Најважнији и суштински вид поштовања светих икона јесте тежња да се у средиште духовних утисака и доживљаја превасходно постави Сам Господ и наш Спаситељ, Исус Христос. Созерцавајући Његов лик, изображен у крупном плану, човек који се моли узноси мисао ка свом Господу као божанском Учитељу вечне истине и добра; приклањајући колена пред Распећем, он снажно осећа састрадање и благодарност према Ономе Који је био рањен због грехова наших и мучен због безакоња наших (Иса. 53; 5).
Тако нам икона Пресвете Тројице (мисли се на тзв. „старозаветну Тројицу“, изображену у виду три анђела, као на чувеној икони св. Андреја Рубљова, прим. прев.) допушта да се приближимо тајни свете, јединосушне и нераздељиве Тројице, а поглед, уперен на сваку од многобројних икона Пресвете Богородице, разоткрива пред нашим духовним оком Њену љубав према свима смиренима и страдалнима. Побожно стајање пред Распећем или пред било којом иконом помаже нам да се усредсредимо, да се отргнемо од спољашњих брига и испразних помисли и да ступимо у додир са небеским светом.
Архиепископ Михаило (Мудјугин)
Са енглеског и руског превела : Антонина Пантелић
извор:
Православље
|
Нема коментара:
Постави коментар